Zašto lažemo?

Dr Zagorka Stevanović, neuropsihijatar

Dok istina obuje cipele, laž proputuje pola sveta.
Mark Tven

Da li lažete?

Dobar deo ljudi bi na ovo pitanje odgovorio da to ne čini i da je lažljivost osobina koju najviše prezire kod drugih ljudi. Ako se samo setimo da na kurtoazno „Dobar dan. Kako ste?“ najčešće odgovorimo „Dobro sam“ iako to nije uvek istina, shvatićemo da lažemo, i to mnogo češće nego što mislimo. Otuda podatak da ljudi lažu u proseku oko 11 puta nedeljno nije iznenađujući.

Oduvek je ponašanje čoveka kao pojedinca i kao misleće vrste pratila laž opstajući pod okriljem potrebe i želje da se veruje u nju. Verovanje u laži proizilazi iz bazične potrebe da verujemo u željeno, iako činjenice ne idu u prilog našoj lakovernosti (verujemo obećanjima bez obzira na njihovu neutemeljenost jer želimo da se ta obećanja pretoče u realnost, verujemo da je naše dete dobilo odličnu ocenu iako znamo da nije dovoljno učilo...). Verujemo jer – čuda su moguća.

Laž kao tvrdnja suprotna istini (Sveti Avgustin Hiponski 354–430) nije svojstvena samo čoveku. Brojni su primeri laganja i varanja i u životnjskom svetu u cilju pribavljanja hrane, parenja i uopšteno ostvarivanja nekakve koristi. Tako je, na primer, plava šojka ptica pevačica koja veoma uspešno imitira oglašavanje jastreba, što je štiti od neprijatelja, ali i uklanja potencijalne konkurente za hranu. Siva veverica u nekoliko navrata imitira zakopavanje žira pre nego što to zaista učini, kod nekih vrsta paukova mužjaci daju bezvredne poklone svojim potencijalnim partnerkama da bi ih privukli, dok su petlovi skloni da se oglašavaju zvucima karakterističnim za prisustvo hrane, a u cilju privlačenja kokoški radi parenja. Smatra se da je sposobnost laganja u korelaciji sa stepenom socijalizacije vrste, njenim korporativnim funkcionisanjem te je, shodno tome, čovek popevši se na višu evolutivnu stepenicu i sa potrebom da bude u interakcijama sa ostalim ljudima sposoban da najviše i najuverljivije laže.

Kada počinjemo da lažemo?

Smatra se da deca počinju da lažu između druge i treće godine, pri čemu češće lažu ona deca koja su izložena fizičkom i/ili psihičkom zlostavljanju. Laž u ovom uzrastu je u funkciji izbegavanja kazne, dobijanja pohvala ili potrebe da se stvarnost bajkovito izmeni i da joj se da oreol uzbudljivog i fantastičnog. Kasnije dete počinje da koristi laž kao sredstvo za manipulaciju sa ciljem da ostvari svoje želje i potrebe na lakši način, čemu često pogoduje neusklađenost roditelja u pogledu vaspitnih stavova. Sposobnost dece za laganje povećava se sa uzrastom – što su starija, uverljivije lažu. Ispitivanja Lija i saradnika bazirana su na eksperimentu koji je podrazumevao da deca pogode o kojoj se sakrivenoj igrački radi nakon što su kraće vreme ostavljana sama u prostoriji. Sva deca su nakon što su ostala sama pogledala koja je igračka u pitanju. Upitani su kasnije da li mogu da pogode koja je igračka sakrivena. Trogodišnjaci su odgovarali direktno, navodeći ime igračke, dok su deca uzrasta pet i više godina pokušavala da najpre daju pogrešan odgovor, a zatim da se „sete“ ispravnog.

U jednom ovakvom eksperimentu pomenuti psiholog sa Univerziteta u Torontu Kang Li koristio je Barnija, igračku dinosaurusa. Petogodišnja devojčica, koja je tvrdila da nije pogledala o kojoj se igrački radi (bila je sakrivena ispod ćebenceta), rekla je da bi najpre želela da opipa igračku preko ćebenceta. Stavila je ruke na ćebence, zatvorila oči i rekla: „O, znam. To je Barni. Osećam ružičastu boju.“ Ovo povećanje sofisticiranosti u laganju proizilazi iz, s jedne strane, sticanja sposobnosti da se razumeju verovanja i namere drugih, a s druge strane, poboljšanja pažnje, samokontrole i sposobnosti za planiranje.

Da li nas telo odaje kada lažemo?

Kod nekih ljudi mogu se primetiti fizički pokazatelji laganja:
• Često pročišćavanje grla (kašljucanje)
• Različit ritam disanja.
• Ukršten položaj stopala, kao i nervozno tapkanje stopalom
• Kada osoba laže, pokreti rukama postaju retki, često se ruke drže u džepovima ili njima dodiruje glava (nos, brada, uši, oči).
• Zenice se prilikom izgovaranja laži skupljaju, jer je laganje neprijatan osećaj.

Sve prethodno navedeno može se primetiti kod nekih osoba, ali ne kod svih. Često se kod osoba koje ne osećaju stid, strah,nelagodnost zbog laganja ne mogu primetiti nikakvi fizički pokazatelji laganja, već ih može odati sveden rečnik, postojanje nelogičnog i netačnog u onome što govore, a nekada ni to. Čovekova potreba da veruje u rečeno čini ga manje sposobnim za uočavanje laži jer u velikom procentu izrečeno ne dovodimo u pitanje. Ako neko kaže: „Ja sam doktor“, ne razmišljamo o istinitosti njegove tvrdnje – a priori je smatramo istinitom. Jedna laž često za sobom povlači sledeću i sledeću, što dovodi do razgranavanja laži i življenja u atmosferi obmana, prevara i nepoštenja. Korišćenjem funkcionalne magnetne rezonance Teli Šarot i saradnici su utvrdili da je odgovor amigdala kao područja mozga odgovornog za obradu emocija sa svakom laži progresivno sve slabiji, iako su laži postajale sve veće.

Potreba za eksplicitnim utvrđivanjem istine dovela je do upotrebe poligrafa. Naime, poligraf je aparatura kojom se registruju oscilacije u pulsu, krvnom pritisku, disanju i elektrootporu kože. Međutim, ovi faktori razlikuju se od osobe do osobe, tako da visok stepen samokontrole, emotivna neosetljivost ili, nasuprot tome, preosetljivost i anksioznost, mogu da utiču na verodostojnost nalaza i precizno utvrđivanje da li neko zaista govori istinu. Zbog svega prethodno navedenog se smatra da se rezultati poligrafskog ispitivanja mogu koristiti kao dokaz na sudu

Da li ćemo slagati ili ne?

U svakodnevnom govoru sklonost ka laganju se stavlja u korelat sa nepoštenjem, pri čemu treba imati na umu da su i poštenje i nepoštenje varijabilne kategorije: osoba može biti krajnje poštena na poslu i istovremeno nelojalna u partnerskoj vezi (preljuba). Strukturisanost društvenih normi, postojanje jasno definisanih kazni i nagrada omogućavaju osobi da proceni potencijalnu štetu u slučaju da bude razotkrivena u izrečenoj laži. Ovi limiti ograničavaju izgovaranje laži. Pored toga, postoji unutrašnji moralni limit kojim se osoba rukovodi u procesu laganja ne prelazeći sopstvene unutrašnje granice. Otuda većina ljudi laže u okvirima društveno prihvatljivog, odnosno „laže malo“.

Vremenski okvir se takođe smatra značajnim za to da li će laž biti izgovorena ili ne. Na značaj vremenskog faktora ukazuje i studija koja je objavljena u žurnalu „Psychological Science“. Istraživači sa Univerziteta u Amsterdamu obavili su eksperimente u kojima su učesnici bacali kockice za novac. Izuzev aktera bacanja niko drugi nije mogao da vidi brojeve na kockicama. Novčana nagrada je bila proporcionalna dobijenim brojevima (veći brojevi veća nagrada).Prva grupa učesnika imala je samo 20 sekundi da kaže koji je broj dobila, dok je druga imala na raspolaganju neograničeno vreme. Laganja, tj. prijavljivanja većeg broja, bilo je i u jednoj i u drugoj grupi, ali značajno više u prvoj, gde je vreme bilo ograničeno. „Ljudi obično znaju da je loše da lažu, samo im treba vreme da postupe ispravno”, rekao je Šaul Šalvi ,jedan od istraživača. Nisu svi podjednako uspešni u iskazivanju laži. Ova „uspešnost“ zavisi od inteligencije, sposobnosti logičkog zaključivanja i ubeđivanja, maštovitosti, ali i „treninga“.

Kada lažemo?

Jedan od najčešćih razloga za izgovaranje laži je pokušaj izbegavanja kazne i podjednako je zastupljen i kod dece i kod odraslih. Lažemo u želji da popravimo, „naduvamo“ svoj imidž (hvalisavost), a sa ciljem da nas drugi više poštuju i uvažavaju. S druge strane, laž se često pojavljuje kao pokušaj prikrivanja greške koja bi umanjila naš značaj u očima ostalih ljudi. Dešava se da lažima pokušavamo da prikrijemo sopstvene nesavršenosti. Neretko lažemo da ne bismo povredili tuđa osećanja ili da bismo zaštitili drugu osobu od nekog vida kažnjavanja. S druge strane, svedoci smo u kojoj meri se laž koristi u svrhu demonstracije moći, pa shodno tome i manipulacije nad drugim ljudima.

Koliko se laž i istina prepliću u svakodnevnoj komunikaciji?

Nekada izgovaranje istine, naročito kada se radi o ne mnogo značajnim stvarima, može biti uvredljivo za drugu osobu i može uticati na prekid komunikacije (da li moramo da kažemo da se neko „očajno obukao“, da je deblji nego ikad, da se baš vidi da je ostario...).

Otuda je bolje razmisliti o trenutku i rečima koje koristimo kada govorimo istinu. S druge strane, često se u komunikaciji koristimo takozvanim prihvatljivim lažima, koje su bezazlene, nikog ne ugrožavaju, a koje poboljšavaju međusobne ljudske odnose. Zato kada, kako i kome reći istinu zavisi od karakteristika naše ličnosti, naše procene postojeće situacije i posledica koje će proisteći iz onoga što kažemo.

Šta je to patološka lažljivost?

Ovaj termin asocira na barona Minhauzena (Karl Fridrih Hijeronimus Minhauzen), koji je živeo između 1720. i 1797. godine. Njegove izmišljene priče vezane za lov i neobična putovanja sakupio je Rudolf Erih Raspe i štampao ih je u Londonu 1785., a godinu dana kasnije Gotfrid August Birger ih je objavio na nemačkom jeziku pod naslovom „Fantastična putovanja na kopnu i moru: vojni poduhvati i komične pustolovine barona Minhauzena”.

Osobe koje imaju problem s patološkom lažljivošću lažu stalno, njihove laži deluju neverovatno, ali su izrečene na veoma ubedljiv, šarmantan način tako da im okolina veruje. Ubedljivost je autentična jer i sama osoba veruje u ono što govori. Otuda ih okolina lako prihvata i u jednom kraćem periodu ove osobe postaju čak i centralne figure u društvu, ali ubrzo gube svoj status jer laganje doseže neverovatne granice, krše svoja obećanja, ljudi iz okoline postaju žrtve njihovih prevara. Kada ih jedna sredina odbaci, relativno lako pronalaze novi krug ljudi koji će, opet na ograničeno vreme, poverovati u njihove fantastične laži.

Da li ima potrebe da lažemo?

Da li treba da lažima budemo dovedeni u zabludu da zahvaljujući njima donosimo pogrešne odluke, da budemo izmanipulisani?
Da li bismo se bolje osećali u svetu u kome bi svako sve što misli rekao odmah, ovde i sada ili u svetu gde bi sve što kažemo bilo predmet proveravanja?
Razmislite.

Reference

• Boris Đurović, Psihologija laganja – 50 nijansi laži, 2013.
• Jovica Stojović, Planeta laži, 2017.
• Sajmon Blekburn, Oksfordski filozofski rečnik, Svetovi, Novi Sad, 1999.
• Farber, B.A., et al. ,Secrets and Lies in Psychotherapy, APA, 2019
• Slepian, M., et al., The Experience of Secrecy, Journal of Personality and Social Psychology, 2017