Briga o zdravlju i bavljenje sportom od velikog su značaja za sve nas u Actavisu i Tevi.

Upravo u cilju brige o zdravlju uvek podstičemo fizičku aktivnost i organizujemo aktivnosti za naše zaposlene, poput planinarenja, koje podrazumevaju vežbanje i boravak na svežem vazduhu. Timski smo uvek spremni za nove iskorake, pa smo si ovog jula postavili novi izazov i odlučili se popeti na Triglav, najviši vrh Slovenije.

Jako smo ponosni što se naših čak 15 koleginica i kolega uspešno popelo na 2864 m nadmorske visine i to sa osmehom na licu. Da se razumijemo, uspon na Triglav nije bio ni malo jednostavan, ali smo znali smo da treba ići polako, ne iscrpljivati se, slušati naše vodiče i ne paničariti. Uspeh na kraju nije izostao.

Ovo je bila odlična prilika za team buliding koju smo između ostalog iskoristili da se družimo, zbližimo, ali i pomerimo sopstvene granice. Posebno smo uživali u pogledu na samom vrhu te smo još jednom potvrdili da se pozitivnim stavom sve može postići.

Čestitamo svim kolegama koji su se uspešno popeli na Triglav i jedva čekamo buduće avanture!

Svoja iskustva i doživljaje s uspona neki od njih su podijeli s nama, a možete ih pročitati u nastavku:

Mirsel Čičić

Vrhunska organizacija i tim planinara koji je odabrala Brigita su malo je reći neponovljivi, jako profesionalni, skoncentrisani na svoj posao, pratili su svaki naš korak i brinuli o našoj bezbednosti, svaka čast na tome. Zaista neopisiva zemlja u kojoj se vidi kako sve lepo može da izgleda samo kad se hoće. Sam uspon bio mi je lakši nego na Lovćenu koji je takođe bio odlična ideja i priprema za ovaj dragulj zvani Triglav. Sam osećaj kada smo se popeli na vrh je neopisiv bukvalno među oblake sa malim zracima sunca i vetrom i pritom savladavši klanac koji nisam smeo ni da pogledam koliko je visok, samo sam se skoncentrisao na Marijine cipele. Za nekog ko ima fobiju od visine bio je to dodatni izazov i velika prepreka koju sam hvala Bogu savladao uspešno i ako mogu da dodam mislim da vise i ne osećam strah prema visini. Iskustvo koje ću rado pamtiti i koje ću rado prepričavati do kraja života, unapred se radujem sledećem susretu i izazovu, hvala od srca!

Monika Petković

Kao pasionirani trkač i ljubitelj prirode imala sam prilike da prođem planinama Srbije, ali se nijedno iskustvo ne može meriti sa osvajanjem Triglava. Staza dužine 9km sa konstantim usponom iako izuzetno teška meni se činila predivnom i uzbudljivom zbog nepregledne lepote živog sveta. Cveće raznih boja i veličine krasilo je obode naše staze. Divlje koze, mrmoti i sitne životinje oduševile su me svojim prisustvom. Vazduh na Triglavu, u samoj Sloveniji za mene je čaroban jer tu svežinu nemamo u Srbiji. S obzirom da su nam vodiči bili puni elana ni nama put nije teško pao (spust je bio problematičniji). Do Kredarice nekako, ali do vrha uvek i svakako. Neponovljiv osećaj slobode, svemoći i zajedništva sa ekipom sa kojom osvajaš. I da se ja pitam uvek i ponovo.

Jelena Vojinović Randjelović

Ta 2864 m delovali su nam visoko, gotovo zastrašujuće, ali ne i nedostižno. Pratili smo instrukcije šta poneti da izguramo do vrha, toplu odeću jer smo bili spremni za hladnoću , dobru obuću, osveženje, opremu. Pretpostavili smo šta bi moglo da nas očekuje i bili spremni na to da će biti naporno i iscrpljujuće i pomalo zabrinuti da li ćemo uspeti bez problema da se popnemo do vrha, a potom i da se spustimo u podnožje. Ali nismo mogli ni da pretpostavimo šta nas očekuje… Avantura u pravom smislu te reči, za većinu nas prva takve vrste u životu. Sam osećaj kada smo konačno stigli do vrha je neopisiv… apsolutna sreća, ponos i zadovoljstvo što smo uspeli, što smo usput uživali u neverovatnoj prirodi i vidicima, što smo negde i pobedili sebe, strahove od visine i što smo pomerili granice svoje fizičke izdržljivosti… bar je u mom slučaju bilo tako. A da smo se u celom tom procesu osećali apsolutno bezbedno, zbog svih kolega koji su sa nama delili ovu avanturu i bili spremni da uskoče za svaku vrstu pomoći, zbog vodiča koji su videli sve, koji su neumorno odgovarali na bezbroj naših pitanja, koji su uvek bili tu kad treba da nas kroz šalu posavetuju, ohrabre i pomognu. Mnogo smo kukali usput, ali zapravo niko od nas nije ni pomišljao da odustane… i mnogo se smejali… svaki put kad bismo čuli “Pauza za 10 min” koji su umeli da traju i do sat vremena i “Sad će Vojvodina” kad god smo nailazili na zaravan gde smo bar malo mogli da odahnemo.

Projekat Triglav smo završili kako smo i navikli da završimo svaki zadatak koji je stavljen pred nas- uspešno. Međutim, on je bio mnogo više od toga. Naučili smo i da se do vrha najlakše i najbezbednije stiže kad si deo tima, kad smo svi kao jedan jer kad si konopcem vezan za druge, a provalija je sa obe tvoje strane, nisu bitni samo tvoji koraci već i onih koji su ispred i iza tebe. Bila je to prilika da stvarno upoznamo kolege sa kojima poslovno manje ili više komuniciramo, da vidimo dalje od poslovne korespodencije i da saznamo kakvi su to zaista ljudi, šta su im interesovanja, kakve su im navike i karakteri. Da se zbližimo i opet, da se smejemo, stalno.

Zaista, neponovljivo iskustvo i osećaj.

Alisa Avdić

Osvojiti najviši vrh bivše Jugoslavije - ima li šta teže i lepše? TRIGLAV 2864m

To je nešto što kod sagovornika budi strahopoštovanje i divljenje, a tebi ostaje uspomena za ceo život i nešto o čemu ćeš pričati svojim prijateljima, rodbini, deci…

Dokaz da si uspeo, pobedio sebe, izdržao kad je bilo najteže, bodrio svoje saputnike onda kad je i tebi ponestajalo snage…

ZaJedno!!!

Slogan koji najlepše opisuje najverodostojniji team building koji sam ikad imala…

Hvala fenomenalnoj Brigiti, divnim i pre svega visoko profesionalnim vodičima i celom presjajnom timu koji je učestvovao u akciji zajedno sa mnom za ovo predivno iskustvo!

Vladimir Lisinac

Drage moje kolege planinari, dragi moji sap(u/a)tnici!

Ni slutio nisam koliko će mi se život promeniti u ovih par meseci razmišljanja, maštanja, planiranja, pripremanja, pa i sumnji u sebe da li ću moći da ostvarim cilj, uspon na najvišu tačku našeg južnoslovenskog prostora, Triglav! Od kada se rodila ideja kroz moje misli su stalno prolazile reči pesme: ”Od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa sve do Jadrana”! I tako je i bilo…

Krenuli smo polako, od Jadrana i Kotora do prvog cilja našeg nezaboravnog puta, do Lovćena i mauzoleja najvećeg pesnika naših naroda i narodnosti, Njegoša! 15km dug uspon od 1650m nadmorske visine, za mene do tada nezamisliv put, prešli smo svi zajedno za 7h! Korak po korak, nogu pred nogu, znao sam da ćemo uspeti, nismo mogli ni smeli da izneverimo Njegoša, a ni Brigitu koja je nas i sve ovo pokrenula!

Znam šta ćete sada pomisliti, ali ničega ne bi ni bilo da u naš kolektiv nije došla žena planinar, neverovatne snage i pozitivne energije, koja sa lakoćom osvaja i najviše vrhove, naša Brigita!

Ovaj poduhvat vredan pažnje, preko Via ferrate uz zidine Kotora, nastavili smo da pretačemo u pohod na 2864m visok Triglav i da tako ostvarimo uspeh vredan divljenja! Ovo je zaista u pravom smislu reči bio PODUHVAT! 9km duga staza i uspon duplo teži od onog na Lovćenu, sa startom na 950m nadmorske visine, pa nebu pod oblake do Aljaževog stolpa, prešli smo kao tim već ozbiljnih planinara i upisali se u red malobrojnih osvajača najvišeg vrha “Naše zemlje ponosne”!

I na kraju moram da se zahvalim našoj Brigiti i našim divnim vodičima Mitji, Igoru, Žigi i Borutu što su nam pomogli da dostignemo ove visine!

Nakon ovog PODUHVATA kroz moju glavu sada prolaze samo ove misli: ”Ništa nije nemoguće” i “Sve je moguće”!

Drugovi planinari, do skorog viđenja na nekom narednom vrhu!

Vedro!